28.02.2016.

{Mame pišu} 9 dugih godina

Nisam imala sreće da se na početku braka ostvarim kao majka. Za to mi je trebalo evo devet dugih, neko bi rekao da to nije dugo ali za mene jeste,godina. Na samom početku moje borbe za potomstvo nisam ni bila svesna šta me sve čeka. Koje odgovore od raznoraznih doktora i doktorčića ću dobiti. 

Posle prve godine kada se ništa nije dešavalo, tešili smo se da ima vremena, tek je prva godina prošla i da treba da se malo posvetimo sebi i putujemo pa će se i to samo od sebe desiti. 

Međutim tako nije bilo. Prošla je još jedna godina i opet ništa .Rešili smo da krenemo kod doktora na prve preglede i da vidimo šta se dešava. Doktor kod koga sam išla nam je samo rekao da je sve u redu da se opustimo i sve će biti u redu. I posle tog saveta opet ništa. 

Promenili smo doktora ,opet smo se podvrgli raznoraznim pregledima i tada smo sa dobijenim rezultatima dobili i terapiju da pijemo. Kada smo završili sa terapijom i odradili ponovne preglede usledio je novi šok - doktor nam je rekao da sa našim rezultatima nikada nećemo prirodnim putem moći da imamo decu a možda čak ni veštačkim. Toliko nam je to teško palo jer, godine su prolazile, bili smo pod velikim stresom od silnih pregleda i straha od svakog sledećeg dobijenog rezultata. 

Pošto sam godinama mučila sebe sa svime time rešila sam da sebi dam oduška i prestanem sa svim tim lečenjem. Kako nisam imala mira rešila sam da još jednom probam sa drugim doktorom i krenem sve iz početka. 

Moram reći da sam za ginekologa imala sve muške doktore , jer sve moje prijateljice kažu da su oni bolji od žena, nežniji su i pristupačniji. Nije tačno. Nikada sa njima nisam mogla da se ljudski ispričam i posavetujem. Sa poslednjim doktorom sam dobila ne vrsnog lekara nego ženu koja je bila tu za sva moja pitanja i nedoumice i koja mi je pomogla da se oslobodim stresa i da imam veru u novi život.

Doktorka je pregledala moje starije rezultate i uradila nove i konstatovala da su nam oni dobri i da mi možemo da imamo decu .Tako je i bilo , posle nepune godine ostala sam trudna. Kada sam uradila test i kada je pokazao one dve crvene linije, prvo sam se uplašila a potom su dosle i bojazni da li će sve biti u redu ? Da li ću sve izneti kako treba. 

Naravno kod svakoga postoji strah od nepoznatog tako i kod mene, sto je valjda i opravdano .Ali mislim sada, kada sam dobila svoju bebu, da parovi nisu ni svesni da tada kada hoće da imaju potomstvo u suštini i nisu spremni za tako velike poduhvate. Za sve postoji određeno vreme kada će se nešto desiti pa čak i za roditeljstvo. Jer, samo onda kada smo apsolutno spremni da žrtvujemo sve zarad tog malog bića onda se to i ostvari.

I danas, kao ponosna majka jedne skoro dvomesečne devojčice mogu reći da su se sve moje suze , patnja i bol isplatili i da sam zaboravila sve one godine provedene po bolnicama i laboratorijama. Kada sam uzela svoju devojčicu prvi put u ruke bila je to ljubav na prvi pogled i sreća neopisana rečima. 

Moj savet svim parovima koji prolaze kroz ovako nešto bolno jeste da nekad i vrsni doktori znaju da pogreše u dijagnozi i da se treba konsultovati sa još nekim i boriti se za novi mali život...

***

Svoju priču je pre nekoliko meseci poslala Marina Ignjatović sa željom da inspiriše druge koji vode istu borbu koju je vodila i ona. Sada, kada ponovo iščitavam ove redove, ponovo shvatam koliko je put tog malenog bića u nama dug i težak a vredan svega! Hvala Marina, nadam se da je devojčica dobro i zdravo! ♥

Нема коментара:

Постави коментар

Budite slobodni da u komentaru napišete svoje mišljenje ili iskustvo ☺