Onda se desi prvi osmeh...

Kada prvi put uzmeš svoje dete u ruke, pomisliš samo kako si najsrećniji čovek na svetu. To tvoje naručje krcato malenim životom je sve što znaš i sve što će ikada imati smisla. Daš mu ime, zagledaš prstiće i tada baš umeš sve ali ne umeš da objasniš taj osećaj.

Svaki sledeći put razmišljaš samo o tome da li radiš pravu stvar. Srećan si kada tvoja beba spava jer tada znaš da je sve u redu. Tada se ne pitaš da li joj je hladno, da li je gladna, da li je nevozna...ona spokojno spava a to znači da si ti dobro obavio svoj posao. Fiju! 

Sve između je briga ali i oni magični momenti kada joj vidiš lice, kada otvori oči po prvi put, kada je gledaš kako se budi i rasteže, kada prvi put zaspiš sa njom jer u tom trenutku ne postoji ništa važnije od toga - ni puna sudopera, ni neispeglan veš, ni prašina ispod tv-a, ni lista za kupovinu. Tada shvatiš kako si se povezala sa svojom bebom i kako si na dobrom putu da joj postaneš dobra mama. 

To malo čudo se gradi iz dana u dan. Svakog dana dobiješ neki novi zvuk i novo lice i voliš svaki njen pokret. Voliš svaki trenutak koji ti provede u naručju. Preponosan si kada je umiriš. Srećan si do besvesti kada te duboko pogleda.

Lupetaš kao nikada do sada, pevaš pesme koje nisi ni znao da znaš, pevaš i one koje ne postoje, zveckaš zvečkama, klepećeš prstima, kreveljiš se...a ona te samo gleda. Još je previše mala da bi ti rekla da prestaneš da se glupiraš. 

Onda se desi prvi osmeh. Tada shvatiš da sve sreće za koje si do tada znao više ne postoje. Taj sićušni osmeh koji si jedva uhvatio je sreću uzdigao do nebesa, do visina koje samo tvoje dete može ponovo da ti pokloni. Čekaš novi dan da ti da novu sebe ♥

Milica