{Mame pišu} Mom sinu ♥

Danas je poseban dan. Danas slavimo jedan mali ali veliki život, slavimo njegova dostignuća i njegove korake, slavimo radost i slavimo ljubav - onu pravu i neizrecivu. Slavimo neprospavane noći, slavimo zubiće, slavimo nemerljivu snagu jedne mame. Slavimo njene ruke i njen zagrljaj, slavimo radost koju nam je svima poklonila. 

Uvođenje čvrste hrane, šta me je i koliko namučilo

Koliko teško može da bude da skuvaš povrće, izmiksaš ga u kašu i nahraniš time dete? Može da bude žešće teško, jer su ta tri jednostavna koraka verovatno najkompleksnija stvar kojom majka mora da se bavi. 

Koliko je život roditelja stvarno težak?

Svake noći oko 00h, 3h i 6h ustajemo iz kreveta, pripremamo mleko i dajemo joj da jede. Vratimo se u krevet po navici a onda ujutru od 7h počinje dan. Ona se budi, malo bi da se igra, malo bi da se mazi, malo bi da plače pa traži zbog čega bi a malo bi i da se buni eto samo zato što joj se može. I tako red svega toga pa na repeat celog dana. 

Kad se Lenka naljuti

Svakog dana se pitam da li sam joj dovoljno dobra. Da li joj dovoljno pričam, da li joj dovoljno pevam, da li pati kada je ostavim samu u krevecu, da li je dok plače dovoljno dobro tešim  i da li je ona uopšte srećno dete? Da li oseća da je volim i da li joj je ta ljubav dovoljna?

{Review} Cool Twister - rashlađivač za vodu, gedžet koji najčešće koristim

Evo me ponovo! Nemojte da mislite da više nikada neću napisati ni jedan tekst koji će odisati emocijom i ljubavlju. Hoću, u to budite sigurni, samo možda ne baš odmah... Sada samo punim pluća njenim bebećim mirisom, hvatam slike njenog osmeha i dobro ih urezujem u svoja sećanja i potpuno sam prepuštena diranju tog minijaturnog nosića i obraščića. Dokle ću? Zauvek!

Muči vas prva kupovina za bebu? I mene je.

Ako ste čitali ovaj blog od početka, onda znate da radost svijanja gnezda i kupovine potrepština za bebin dolazak u kuću nisam mogla da osetim na pravi način - zapravo, dragi je svijao gnezdo a ja sam se svijala u bolničkom krevetu. A tako sam se radovala tome... Čekala sam samo taj osmi mesec pa da počnem sa spiskovima, šetnjama po prodavnicama, smišljanjem tog njenog malenog kutka. Ipak, na tom čekanju se sve i završilo. Ostadoh ja u bolnici i sve mislim sutra ću se poroditi pa valja spremiti torbu za porodilište i pokupuje sve sa svih spiskova sa interneta koje sam ikada pročitala jer nedajbože nešto da zafali za bebu kad dođemo kući!

Buduća mamo, ovo je sve što želim da ti kažem!

Draga moja buduća mamo, 

Sećam se dana kada sam se ujutru budila i samo mislila o njoj. Ona tada još uvek nije došla na ovaj svet a ja sam joj zamišljala kosu, gledala je u oči, maštala o njenom smehu i vajala je od naših emocija. Tako smo je silno želeli i tako je jedva čekali! 

Onda se desi prvi osmeh...

Kada prvi put uzmeš svoje dete u ruke, pomisliš samo kako si najsrećniji čovek na svetu. To tvoje naručje krcato malenim životom je sve što znaš i sve što će ikada imati smisla. Daš mu ime, zagledaš prstiće i tada baš umeš sve ali ne umeš da objasniš taj osećaj.

Trudnoća i trombocitopenija

Rešila sam da podelim svoje iskustvo baš zbog toga što sam tokom svoje trudnoće i povratničke trombocitopenije pronašla jako malo tekstova na tu temu, uglavnom beskorisnih jer se u većini slučajeva radilo o trombocitopeniji stečenoj tokom trudnoće a ne onoj koja je već dijagnostikovana pre.

A šta ćemo sa dojenjem?

Zaista, šta kada dođete kući iz bolnice nespremni za dalji razvoj situacije? Ne znate da nemate dovoljno mleka, ne znate ni kako da saznate niti da je to nešto o čemu treba da se razmišlja, ne znate zašto vaša beba plače, ne znate ama baš ništa osim toga da je dete sisalo celog božijeg dana i vrištalo u naletima do zacenjivanja... 

Prva nedelja sa bebom je... pa, u najmanju ruku čudna!

Skrenuo je u našu ulicu i zaustavio auto ispred zgrade. Ostala sam u sedištu paralisanih kolena i očiju punih suza. Ništa nije bilo onako kako sam zapamtila. Park je ozeleneo, zvuci su bili drugačiji, ulaz zgrade je bio veći nego ikada. 

Pismo Lenki - Ti si Univerzum.

Znaš... ti si odlučila da budeš svoja još dok si bila samo tačkica na onoj crno beloj fotografiji što stoji na frižideru. 

Retrospektiva jedne hospitalizacije - 4 faze koje sam prošla

Ne znam da li bih ikada zaista napisala ovaj tekst da nije povezan sa trudnoćom i skorim porođajem koji očekujem. Već nekoliko dana zapravo vagam u glavi da li da pišem o ovoj temi ili ne i preispitujem šta je to što me tera da pišem o tome. Da li će ovakav tekst zaista pomoći drugim trudnicama i mamama kada nalete na njega pretražujući internet za pomoć (kao što sam ja danima radila)? 

Kako znamo da smo spremni na ulogu roditelja?

Nikada nismo razgovarali o tome da li želimo da imamo decu. Nije bilo potrebe jer smo znali da želimo isto... To pitanje je uvek bilo suvišno. Nismo postavljali pitanje ni koliko dece želimo. Pitali smo se samo kada ih želimo... da li ćemo znati da smo spremni i kako ćemo to uopšte prepoznati kod sebe. Koji je to simptom spremnosti na dete i porodicu?

Kako to misliš bićeš mama?

Znate, čoveku je potrebno vreme da osvesti neke stvari u svojoj glavi. Devet meseci si u drugom stanju i tek pred kraj trudnoće zaista shvatiš da ćeš biti roditelj. Da će jedno biće u potpunosti zavisiti samo od tvojih ispravnih odluka i sigurnih koraka. Ili onih nesigurnih kada pojma nemaš šta ćeš i kako ćeš, ali moraš da guraš pa kako bilo.